Dok razvijene evropske ekonomije već decenijama koriste životno osiguranje kao stub finansijske stabilnosti pojedinca i države, građani Srbija u ovoj igri plešu u ritmu „korak napred, dva nazad“. Da je to tako pokazuju podaci po kojima je skroman rast ovog sektora, koji je i dalje u velikoj meri vezan za bankarske šaltere jer se polise najčešće kupuju jer su obavezan uslov za odobrenje stambenih ili keš kredita. Retki su oni koji u osiguravajuću kuću ušetaju sami, vođeni idejom o dugoročnoj štednji i obezbeđivanju porodice.
Stručnjaci su saglasni da je promena svesti spora, ali bi jedan potez države,uvođenjem poreskih olakšica za građane, mogao preko noći da promeni pravila igre i pokrene investicioni talas.
Ta pravila igre još nisu primenjena pa se postavlja pitanje, zašto? Odgovor leži u kombinaciji istorijskog nepoverenja prema finansijskim institucijama, niskog životnog standarda, ali i rigidnog regulatornog okvira. Dok država s pravom traži načine da rastereti budžet i podstakne građane na ličnu odgovornost, ključni alat za to stoji neiskorišćen u fioci. Taj alat se zove, poreski podsticaj za fizička lica.
Lekcija iz komšiluka: Šta Srbija propušta?
Trenutni zakonodavni okvir u Srbiji prepoznaje poreske olakšice za životno osiguranje, ali isključivo u sferi kolektivnog osiguranja. Ako poslodavac uplaćuje premiju za svoje zaposlene, on je oslobođen poreza i doprinosa do zakonom limitiranog neoporezivog iznosa. Međutim, ako prosečan građanin odluči da odvoji 50 evra mesečno od svoje neto plate i uplati ih za polisu koja će mu za 20 godina školovati dete ili obezbediti mirnu starost, država mu na taj iznos ne nudi nikakav popust, niti povraćaj poreza.
Da je poreski podsticaj karika koja nedostaje, potvrđuje i Dragan Filipović, predsednik Izvršnog odbora Generali Osiguranja Srbija i jedan od vodećih autoriteta u domaćoj industriji osiguranja, za portal “Kapital u pokretu”
-Ono što nam nedostaje je možda neka vrsta pogodnosti, u vidu poreskih olakšica za klijente koji ugovore životno osiguranje. Tako su se razvila životna osiguranja u mnogim drugim zemljama u Evropi, a trebalo bi razmisliti i o nekoj vrsti obaveze u oblasti penzijskog osiguranja, jer je pritisak na državni budžet svake godine sve veći. Poreske olakšice bi mogle da ubrzaju promenu navika ,veću zastupljenost životnog osiguranja i povezanošću sa sa mogućnošću uvođenja poreskih podsticaja. Svest o osiguranju na razvijenim tržištima nije se izgradila sama od sebe, već su važnu ulogu imale olakšice koje su građane motivisale da deo novca usmere u dugoročnu zaštitu. Jer bez njih ljudi kažu , mene porez čeka pa čeka. Ali kada se uvedu podsticaji onda je to druga priča jer umesto da plati porez, čovek može da razmišlja da ako uplati polisu životnog osiguranja, bar zna gde je dao novac, i da ima neku zaštitu-objašnjava Filipović za portal “Kapital u pokretu”.
On dodaje da zbog ne baš sjajsne situacije u ovoj oblasti u Srbiji, jasno je da organskim putem, bez podticaja države, ne može se povećati broj ljudi koji imaju polisu životnogosiguranja.
- Sa tim podsticajem države smatram da bi se sa približno 15 povećao obuhvat na 30 odsto. Bez njih, to bi moglo da traje duže od 15 godina. Zato bi država kroz podsticaje trebalo da pomogne i stvaranju navike, koju bi naredne generacije kasnije nastavile da prenose. Smatram i da finansijsko obrazovanje treba da počne već u srednjoj školi, kroz upoznavanje mladih sa bankarskim sistemom, osiguranjem i mogućnostima upravljanja novcem. Tako su pojedine zemlje, eksplodirale. Njima je trebala jedna generacija da ima tu podsticajnu priču, da bi sledeća to preuzela na sebe u normalnosti. Vrlo je važna i povezanost zdravlja i finansijske zaštite, kroz pojedine programe osiguranja na zapadnim tržištima, koji podstiču zdravije navike kroz pogodnosti i nižu cenu polise. Takvi modeli, koriste finansijsku motivaciju da podstaknu fizičku aktivnost i odgovorniji odnos prema zdravlju, koji je najveći kapital, kako bi se stvorio i kvalitet i nakon radnog veka i odlaska u penziju- kaže Filipović za portal “Kapital u pokretu”.
Da je njegov predlog verodostojan potvrđuju primeri iz zemalja EU, posebno onih koje su u našu susedstvu , poput Hrvatske i Slovenije. One su u fazama intenzivnog razvoja tržišta koristile upravo direktne poreske olakšice za građane kroz povraćaj dela uplaćenog poreza na dohodak na kraju godine. Rezultat je bio eksponencijalni rast broja osiguranika, dramatičan skok akumuliranog kapitala i, što je najvažnije, trajna promena svesti građana koji su osiguranje počeli da doživljavaju kao benefit, a ne kao namet.
“Unit-linked” revolucija: Kada klijent preuzme kormilo
U iščekivanju poteza zakonodavca, industrija osiguranja u Srbiji nije sedela skrštenih ruku. Najveća strukturna promena na domaćem tržištu dogodila se uvođenjem takozvanih unit-linked polisa (životnih osiguranja vezanih za jedinice investicionih fondova). One predstavljaju radikalan zaokret u odnosu na tradicionalne štedne proizvode kod kojih su osiguravajuće kuće garantovale minimalnu dobit, ali uz skromne prinose. Kod unit-linked osiguranja, klijent sam bira investicioni paket i fond u koji će se plasirati veći deo njegove premije. Time preuzima rizik ulaganja, ali otvara vrata daleko većim prinosima na dugi rok. Ovaj model je na razvijenim evropskim tržištima odavno dominantan, a u Srbiji polako menja profil prosečnog osiguranika, privlačeći mlađu, finansijski pismeniju i proaktivnu publiku, koja traži alternativu klasičnoj bankarskoj štednji. Ipak, iako donosi preko potrebnu atraktivnost i dinamiku, on sam ne može rešiti bazični problem obuhvata stanovništva. Bez državnog stimulansa, ovakvi proizvodi ostaju rezervisani za uži krug finansijski edukovanih građana.
Dobitak za sve: Zašto država gubi ako ne reaguje?
Čest argument protiv uvođenja poreskih olakšica jeste kratkoročni gubitak u državnoj kasi zbog manjeg priliva od poreza na dohodak. Međutim, stručnjaci kažu da ekonomska računica pokazuje suprotno, investiciju koja se državi višestruko vraća. Sredstva koja građani uplaćuju kroz životno osiguranje su takozvani „novac na duge staze“. Osiguravajuće kuće taj novac primarno investiraju u državne obveznice. Time građani, posredno, postaju stabilni finansijeri kapitalnih infrastrukturnih projekata sopstvene zemlje, poput puteva, bolnica, škola. Sa druge strane, jačanjem privatnog sektora osiguranja direktno se rasterećuje budžet. Građanin koji ima akumuliran novac na polisi je pojedinac koji u kriznim trenucima, bolesti ili starosti, neće biti isključivi socijalni teret države. Zato, izmena Zakona o porezu na dohodak građana, kojom bi se uvela makar i minimalna godišnja poreska olakšica za individualne uplate životnog osiguranja, bila bi prelomna tačka za promenu navika društva. Finansijska pismenost se stimuliše pametnom poreskom politikom. Kada građanin vidi da mu država vraća deo novca zato što je odgovoran prema svojoj budućnosti, navike se menjaju brže nego kroz bilo koju reklamnu kampanju.
Na kraju, navike se u Srbiji retko menjaju same od sebe, za njih je uvek potreban opipljiv impuls. Zato pitanje uvođenja poreskih olakšica nije pitanje ekonomske komotnosti, već strateške vizije. Država koja motiviše svoje građane da štede kroz životno osiguranje zapravo gradi sopstvenu finansijsku tvrđavu. Dok god regulatorni ključ drži kasu zaključanom za pojedince, investicioni potencijal miliona građana ostaje zarobljen. Zato je vreme da poreska politika prestane da bude samo mehanizam naplate, a postane zamajac stabilnije budućnosti i za pojedinca i za budžet.