Imovina investicionih fondova u Srbiji porasla je sa oko 1,5 milijardi evra krajem oktobra 2024. na 2,44 milijarde evra, a broj klijenata premašio je 95.000. Brojke izgledaju impresivno, sve dok se ne stave pored druge strane računa. Građani, prema podacima Narodne banke Srbije, u bankama drže oko 19 milijardi evra štednje. Grubo gledano, fondovi su osmina tog iznosa, a u njih ulažu i pravna lica, pa je stvarni udeo građana još manji.

Trend je ipak jasan. Samo u poslednjih godinu dana imovina fondova porasla je sa nešto više od dve milijarde evra krajem avgusta 2025. na 2,44 milijarde, a predsednik Komisije za hartije od vrednosti Marko Janković je ranije ocenio da je pre desetak godina bila oko deset puta manja.

Nizak prag, a novac ostaje u banci

Najčešće objašnjenje, da ulaganje traži veliki kapital, ovde ne važi. Janković kaže da se može početi i sa manje od 1.000 evra, a koliki je minimalni iznos, određuje prospekt svakog fonda. Zato se pravo pitanje svodi na to šta većinu novca i dalje zadržava na bankarskim računima.

Deo odgovora je navika. Prema podacima NBS, devizna štednja je sredinom avgusta iznosila 17 milijardi evra, a dinarska je prvi put premašila protivvrednost dve milijarde evra. Štednja je u banci osigurana do 50.000 evra, a ulaganje u fond nije osigurano od tržišnih gubitaka. Janković, s druge strane, upozorava da i neulaganje nosi rizik zbog inflacije.

Gde je novac

Komisija razlikuje dve glavne vrste fondova: UCITS, to jest otvorene fondove sa javnom ponudom, i alternativne investicione fondove (AIF). Krajem avgusta 2025. UCITS fondovi su upravljali sa 1,89 milijardi evra, a AIF sa 142,7 miliona, pa je tada oko 93 odsto imovine bilo u fondovima koje Janković opisuje kao najmanje rizične. 

Šta fond sme da kupi, propisuje zakon: prenosive hartije od vrednosti i instrumente tržišta novca kojima se trguje na priznatim tržištima, jedinice drugih fondova, depozite kod kreditnih institucija koji dospevaju za najviše 12 meseci i, uz ograničenja, izvedene hartije od vrednosti. Novčani fondovi ulažu pretežno u instrumente tržišta novca, kratkoročne dužničke hartije i kratkoročne depozite. Strategija se razlikuje od fonda do fonda, a tačnu određuje njegov prospekt.

Čiji je novac i ko njime upravlja

Imovina fonda u vlasništvu je članova, srazmerno njihovom učešću, i odvojena je od imovine društva za upravljanje. Čuva je depozitar, koji kontroliše i obračun njene vrednosti. Odluke o ulaganju donosi licencirani portfolio menadžer sa dozvolom Komisije. Prednost za ulagača je što ne mora sam da upravlja investicijom, ali i dalje snosi tržišni rizik.

Naknade: sitna slova koja jedu prinos

Prinos ulagača umanjuju troškovi, pa ih vredi pročitati pre uplate. Naplaćuje se naknada za upravljanje, i to godišnje iz imovine fonda, a prospekt može predvideti i ulaznu i izlaznu naknadu. Raniji prinos nije garancija budućeg.

Poreska olakšica za alternativne fondove

Deo priliva je u interakciji sa porezom i postoje olakšice. Prema članu 89a Zakona o porezu na dohodak građana, ulagač u alternativne fondove ima pravo na poreski kredit do 50% uloženog iznosa, ali ne veći od 50% utvrđene godišnje poreske obaveze. Pravo se gubi ako investicione jedinice proda u godini ulaganja ili u naredne dve kalendarske godine. Olakšica važi samo za AIF, ne i za UCITS fondove.

Uoči Svetskog dana štednje, 31. oktobra, važi jedna razlika: štednja i investiranje nisu isto. Fond ne garantuje prinos, pa pre prve uplate treba odrediti cilj, horizont i koliko rizika čovek može da podnese. 

Komisija savetuje i da se u njenim registrima proveri da li društvo ima dozvolu za rad.